Почетком децембра расписан је наградни конкурс у области ликовног и литерарног стваралаштва. Теме су биле: :
* МУЗИКА ЈЕ ЛИРСКА ПАУЧИНА ИЗМЕЂУ СРЦА И МОЗГА
* ДАНИ НАШЕ МЛАДОСТИ, ДАНИ СУ НАШЕ СРЕЋЕ
* САН ЈЕ ОНО ШТО СЕ ЖЕЛИ, А ЖИВОТ ЈЕ БУЂЕЊЕ
Ученицима који су били најбољи на овом конкурсу уручене су књиге, а читава прослава заокружена је наступом наших ученика и Новогодишњом журком. У области литерарног стваралаштва, прво место освојио је Лазар Букумировић, друго место Бојана Луковић, док је треће место припало Милици Митровић. У ликовном стваралаштву, прво место освојила је Андреа Белчевић, друго место Анђела Мујковић, док је треће место припало Кристини Милојевић.
и награђени текст:
МУЗИКА ЈЕ ЛИРСКА ПАУЧИНА ИЗМЕЂУ СРЦА И МОЗГА
Стајао је под прозором музичке школе. Била је субота, али се госпођа Јулија са својим ђацима спремала за велики концерт. Он их је слушао, опијен звонкошћу њеног гласа. Могао је он ту да остане. Нико му није рекао да оде. Он је, ипак, отишао.
*******
Ближио се септембар. Море је и даље одисало спокојством. Она је замишљено ходала по жалу. Ушла је у воду. Опрала руке. Узела шкољку са дна. Прислонила је на уво. Вратила шкољку у муљ. Насмешила се и отишла.
*******
Ловац се приближавао фазанима. Био је спреман да пуца, али га је из тог нагона трзнуо анђеоски цвркут са самог руба шуме. Оставио је пушку и кренуо за њим. Фазани су тад одлетели.
*******
Плакала је већ цео дан поред њега. Он њу није могао да види. Очи су му се већ склапале, а њене старе руке држале су музичку кутију, ону коју јој је он поклонио пре више деценија. Плакала је она, али узалуд. Он је издахнуо. Она отворила кутију.
*******
Гледали су се кришом на литургији. Он је дошао са мајком, а она са оцем. Она је носила беле сандале. Он је био бос. Хор је певао. Певали су и они у себи. Мајка је после одвела њега, а отац повео њу.
*******
Просило се одувек у тој улици и сви су у њој просили. Међутим, била је ту једна рушна кућа, у којој је непрестано плакала једна мала виолина. Ако сте некад прошли туда, биће вам жао да чујете да се тамо сада чује једино плач гладне мајке.
*******
Ноћ се полако спуштала на град и у тишини остављала исте оне улице, које су галамиле преко дана. Била је јесен, па, ако нисте утонули у сан, могли бисте уживати у понеком звиждуку ветра. У тим кратким тактовима могли сте чути шта год сте желели. Уз прелепу јесењу успаванку заспали бисте и отиснули се у други свет, где ви диригујете, где се рађате, како ви желите, где сте ви компизитори, у свет без бола.
Чули бисте дивну симфонију, све ноте, за које никада не бисте помислили да их чувате.
Ујутру ће вас из тог прелепог сна тргнути плес сунчевих зрака. Заборавићете прелепе мелодије и наставићете да зујите, брујите и фалширате. Ако се ипак сетите оних снова, осврните се, послушајте мало баље, нађите неку успаванку и опет утоните у свој далеки свет.